Kad mezarja utihnu...

25. novembra 1992. godine u Bijeljini, pripadnici specijalne policije RS, pod nazivom "Pahuljice", koja je bila pod komandom ministra policije Miće Stanišića, na Drini u Balatunu izmasakrirali su 22 lica, među kojima su bila i mala djeca.
O tome znaju mnogi pripadnici policije, koji godinama kukavički šute, plašeći se za svoje živote. Sve znaju, do u detalje: Mićo Stanišić, Tomislav Kovač, Goran Mačar, Goran Sarić Sara, Drago Vuković, Stevo Bokarić. O načinu na koji su ljudi i djeca masakrirani, sve znaju pripadnici "Pahuljica": Peđa Bartula, zamjenik pokojnog Duška Malovića, komandanta "Pahuljica", Risto Stuparušić Stupa, Milenko Samardžija Travka, Slavenko Kovačević Kino, Kosta Stanić Kole, Mitar Jolović Jola, Nenad Marković Tripa, Milenko Ećimović Kroka, Nenad Perović Peros i Danko Arbinja Mento.


PISMO ČOVJEKA BEZ SNA

Imam kuću kao iz bajke, uspješnu djecu, prelijepu unučad, novca dovoljno... I svi misle da sam srećan čovjek! Ali ja znam da sam očajnik i da golem teret na srcu nosim, da sna nemam, da mira nemam. Ja sam jednostavno bivši čovjek iz bivše Jugoslavije, ovdje u dalekoj tuđini, zarobljenik vlastitog nemira i teških misli o zločinu nad nevinom djecom bijeljinske porodice Sarajlić
25. novembra 1992. godine u Bijeljini, pripadnici specijalne policije RS, pod nazivom "Pahuljice", koja je bila pod komandom ministra policije Miće Stanišića, na Drini u Balatunu izmasakrirali su 22 lica, među kojima su bila i mala djeca.
O tome znaju mnogi pripadnici policije, koji godinama kukavički šute, plašeći se za svoje živote. Sve znaju, do u detalje: Mićo Stanišić, Tomislav Kovač, Goran Mačar, Goran Sarić Sara, Drago Vuković, Stevo Bokarić. O načinu na koji su ljudi i djeca masakrirani, sve znaju pripadnici "Pahuljica": Peđa Bartula, zamjenik pokojnog Duška Malovića, komandanta "Pahuljica", Risto Stuparušić Stupa, Milenko Samardžija Travka, Slavenko Kovačević Kino, Kosta Stanić Kole, Mitar Jolović Jola, Nenad Marković Tripa, Milenko Ećimović Kroka, Nenad Perović Peros i Danko Arbinja Mento.
O pomenutom zločinu dosta znaju: Zoran (Uroš) Spasojević, tadašnji komandir policije, Slobodan Andrić, tadašnji dežurni policajac, Milan Tešić, tadašnji zamjenik komandira policije, Žiko Miljanović, tadašnji šef smjene, Dragan Kanjčević i Zoran Novaković, dežurni policajci pred kućama ubijenih, Rodoljub Ivanović, tadašnji komandir rezervne policije u selu Brodac kod Bijeljine, Jovo Ljubojević, tadašnji zamjenik komandira u Brocu, i Mile Škorić, pripadnik državne bezbjednosti i tadašnji zamjenik Drage Vukovića, čovjek koji je rodom iz Balatuna, gdje su poubijani Sarajlići, Malagići i Sejmenovići. Svi ovi ljudi su radili na sakrivanju leševa i prikrivanju istine o zločinu.
Žrtve tog zločina do Drine su prevezene nasipom u dva vozila, u TAM-iću i u vojnoj STODESETKI. Ovo drugo vozilo, je prano od krvi u krugu CJB Bijeljina i tu scenu su vidjeli na desetine policajaca.

Poštovani, o svemu ću ti uskoro opširnije pisati i obećavam ti da ću svjedočiti pred SUDOM BOSNE I HERCEGOVINE U SARAJEVU.

Eto, ja kazah istinu i dušu svoju spasih!

Bivši čovjek i bivši pripadnik MUP-a RS

Potresna prica Sune Dupovca, zatocenika zloglasnog cetnickog logora Kula u Sarajevu

Do izbijanja agresije na nasu zemlju, Suno Dupovac je u Hadzicima zivio u porodicnoj kuci i dobro zaradivao u Tehnicko-remontnom zavodu. Bio je bas 25. maj 1992. godine kad su ga, sa bratom i zetom, u zatocenistvo odveli srpski policajci? Od reintegracije hadzicke opcine u Federaciju BiH, 1996. godine, opet je u Hadzicima...

Suni Dupovcu su, u aprilu 1992. godine, u bolnici "Kosevo" u Sarajevu operirani mokracni kanali. Pocetkom juna su mu trebali izvaditi stent, gumeno crijevo koje mu je bilo ugradjeno od bubrega do mokracne besike.

- Takvoga me zatekao rat. Nisam mogao otici u bolnicu. U kucu mi je, 22. maja, dosao tadasnji sef policije, kojega sam ja dobro poznavao, i rekao da ne smijem napustati kucu, ali da se ne plasim I da me niko nece dirati. Koji dan kasnije, dosli su srpski policajci, koje ja nisam poznavao, jer nisu bili iz Hadzica, pokupili mene, mog brata i zeta, i odveli nas kod Zorana Gasevica, u Opcinu. Dok je mene isljedivao Zoran, brata su mi u hodniku pretukli. Sav je bio krvav i u modricama - prisjeca se Suno i objasnjava da su ih smjestili u opcinsku garazu. Na petnaestak kvadrata su zatvorena 52 covjeka. Bilo je tijesno, zagusljivo, nepodnosljivo vruce. Medu zatocenicima je bio i Kasim Durmisevic, koji je toliko premlacen da je mokrio krv. Kasim je Suni rekao da ga je isprebijao Momo Stanimirovic, prijeratni sef sigurnosti u Tehnicko-remontnom zavodu. Potom su ih prebacili u sportsku halu Kulturno-sportskog centra. Tamo je bilo vise od 200 ljudi, zena i djece.

- Tu smo ostali do 23. juna, kad su nas deportirali u Lukavicu. Oko cetiri sahata ujutro, 24. juna, izvrsili su prozivku i izdvojili 47 ljudi. To je grupa za koju se jos ne zna kuda su odvedeni, niti se ista zna o njihovoj sudbini. Ostale su odveli u zatvor Kula.

Svezani, pa zivi zapaljeni

U Kuli je ostao do decembra 1992. godine. To su mu bili najtezi dani u zivotu. Ne toliko zbog batinanja, koliko radi onoga sto je dozivljavao prilikom odlazaka na "rad", oko Sarajeva sakupljajuci tijela masakriranih Bosnjaka i bacajuci ih u masovne grobnice.

- Gledao sam zvjerski masakrirana tijela Bosnjaka. Nikad necu zaboraviti prizore koje sam vidio kod Trnova. Jednog dana, negdje krajem jula, poveli su mene, Kemala Fetibegovica i Halida Arukovica u vikend-naselje povise sela Kijeva. U jednoj vikendici smo pronasli pet ugljenisanih tijela. Tri odrasle osobe i dvoje djece. Bili su zavezani lancima za plafon, kako ne bi mogli bjezati, i zivi spaljeni. Mi smo ostatke pokupili u vrece... Nesto nize od te vikendice, na proplanku je stajao razanj na sohama, a na raznju izgorjelo ljudsko tijelo. Kemal se onesvijestio, pa smo Halid i ja morali skinuti ostatke s raznja i pokupiti ih u vrecu. To je, kaze, samo najupecatljiviji primjer zvjerstava nad bosnjackim civilima. Svakodnevni su bili prizori zaklanih i masakriranih ljudi cije su ostatke sakupljali na kamione i istovarali ih u masovne grobnice.

- Jedna od masovnih grobnica je bila ispod mjesnog groblja Vranjez, blizu Lukavice. Iskopana je jama duboka pet metara, a po pet metara je bila duga i siroka. Nas bi iz Kule nocu odvodili tamo da s kamiona skidamo tijela i bacamo ih u tu jamu. Preko dana smo preko tijela nasipali sloj zemlje. Tako se ponavljalo dok jama nije bila napunjena. Poslije rata sam to ispricao Amoru Masovicu. Tacno sam locirao grobnicu i iz nje su ekshumirane zrtave.

Hrvati ga zarobili na razmjeni

U decembru su u logor dosli dvojica Srba iz Hadzica, Mika Golub i Milos Jerkic. Mikin brat Branko je bio u zatvoru Silos u Tarcinu i on ga je htio izbaviti zamjenom za nekog od Bosnjaka.

- Odabrali su mene i Izeta Japalaka. Zbog situacije oko Sarajeva, do Hadzica smo morali putovati preko Pala, Mrkovica, Vogosce, Ilidze i Blazuja. Sjecam se da su oni, prolazeci preko Mrkovica, svratili kod nekog Srbina. Ne sjecam mu se imena, ali strah koji sam tada pretrpio necu zaboraviti. Ucinilo mi se da se u kuci toga Srbina nesto proslavlja. Ali, taj je obiljezavao ceteresnicu sinove pogibije u ratu. Mika mu je rekao da muslimane vodi na razmjenu za brata. Srbin uze pusku i pravo na nas, da nas pobije. Mika mu veli: "Mozes ih pobiti, ali znaj da si i mog brata ubio". Onaj Srbin se nekako i povuce...

Odvedeni su u neki podrum u Hadzicima u kome je vec bilo zatoceno 18 ljudi. Odatle ih je Mika Golub, Sunu i Izeta, odveo na Kobiljacu, na razmjenu... Kasnije je saznao da su, samo desetak minuta nakon njihovog odlaska, iz tog podruma cetnici odveli devet ljudi u Svrake i tamo ih pobili. Na Kobiljaci, na teritoriji pod kontrolom HVO-a, Sunu, Izeta i dvojicu Bosnjaka iz Tarcina koji su Branka doveli u razmjenu, Miku Goluba, njegovoga brata Branka i Milosa te Hrvata Dragu Elpeza, sve su zarobili Hrvati. "Razlog" - nisu imali nikakvih dokumenata. Sa Kobiljace su odvedeni u Vitez, gdje su isljedivani, a odatle u Busovacu. Nakon 12 dana, zahvaljujuci poznanstvu jednog njegovog rodaka sa Tihomirem Blaskicem, Suno, Izet i dvojica Bosnjaka iz Tarcina su pusteni na slobodu. Trojica Srba i Hrvat Elpez su ostali u zatvoru jos nekoliko mjeseci.

Prezir i odbacivanje drustva - to je ono sa cime zive zene silovane tokom rata u Bosni

(Zbog ekavskog napominjemo da je ovo izdvojeno iz jednog Srbijanskog casopisa )

Ime mu je Edin, ima devet godina i - na prvi pogled - samo je jedno u moru dece koje odrastaju bez oca u Bosni. Ali, dok druga deca mogu da posete ocev grob, ili vide oceve stare slike, Edinu je to usrkaceno. Njegova majka Safeta sa uzasavanjem se seca Edinovom oca.. "Zapalio je svecu, i mene izabrao. Bio je Srbin iz Zemuna. Prepoznala bih ga i za dvadeset godina."

Safeta je silovana zena.. Pripada nikad tacno prebrojanoj grupi zena koje su sistematski seksualno zlostavljane prve godine rata u Bosni. Edinov otac je covek koji ju je silovao.

Danas su ove zene nevidljive zrtve rata, njih drustvo gleda s prezirom i ignorise. Sudbina njihove dece jos je tragicnija. Edin ima retku srecu da zivi zajedno sa svojom majkom - mnoge su napustile svoju decu na porodjaju, a neke su ih cak i ubile.

U leto 1992.godine, posle jezivih izvestaja o masovnim deportacijama iz istocne Bosne i logorima na severozapadu Bosne, stigli su i izvestaji o masovnim silovanjima. Bilo je cak glasina da je silovanje deo sireg plana - hiljade nerspskih zena na ovaj nacin trebalo je da zatrudni, kako bi se podstakla etnicka mrznja. Tacan broj silovanih zena nikada nece biti otkriven, izmedju ostalog i zato sto su neke od zrtava posle silovanja ubijene. Najvisa brojka procenjena od strane komisije Evropske Unije u Briselu u februaru 1993. godine iznosila je 50,000.

Iza sumorne statistike kriju se zene kao sto je Safeta. Ona je tri dana bila zatocena u napustenoj kuci blizu Zvornika, na severoistoku Bosne. Tu ju je silovao muskarac iz grupe vojnika i dobrovoljaca iz Srbije. Sa njom su bile zatvorene i dve sedamnaestogodisnje devojke. "Jednu od njih, Amru, silovalo je 13 muskaraca," kaze danas Safeta, koja je imala vise srece utoliko sto je silovana "samo" jednom. Tada je imala 29 godina

Danas Safeta i Edin zive zajedno u maloj kuci u Zivinicama, a sjedinili su se nakon niza godina razdvojenog zivota, koje je Edin proveo u sirotisu. Safeta radi u zenskom centru Vive Zena u Tuzli. Rec je o savetovalistu za zrtve silovanja, a medju zaposlenima ima nekoliko silovanih zena. Ona sada ima cetrdeset godina i otvoreno govori o svom iskustvu, samo povremeno okrecuci glavu u stranu.

Njen primer je izuzetak. Stid i osuda drustva primoravaju mnoge zene da sute o svojim patnjama, sto je dodatni razlog zasto je tesko doci do konacne procene njihovog broja. Safetina prica ima pozitivan zavrsetak, ali isto tako baca svetlost na tragicna iskustva drugih.

Mnoge silovane zene su bile namerno drzane u zatocenistvu sve dok nije bilo prekasno da prekinu trudnocu. Kada je stigla u Tuzlu, Safeta je vec bila u sestom mesecu trudnoce te niko nije zelio da obavi abortus u tako poodmakloj fazi trudnoce. Edin je rodjen 14.aprila 1993.godine. Posto nije bila u stanju da spreci njegovo rodjenje, odbila je i da ga pogleda, preteci da ce ga zadaviti. Decak je smesten u sirotiste u Tuzli, a Safeta je zapocela zivot izbeglice u Zivinicama.

Teufika Ibrahimefendic, klinicki psiholog u centru Viva Zene, gde Safeta radi, kaze: "Psihijatre najvise brinu zene koje kriju svoje stradanje posljednjih deset godina. One pokusavaju da se zastite, cuvajuci tajnu, ali to stvara nepodnosljiv pritisak. Jedna zena mi je rekla da svaki put kada se sjeti kako je bila silovana otrci pod hladan tus i tamo ostane sve dok se ne ukoci od hladnoce."

Haski tribunal je potvrdio da je silovanje korisceno kao sistematsko oruzje etnickog ciscenja u Bosni, cime je napravljen presedan za podizanje optuznica iskljucivo za silovanje kao ratni zlocin. Silovanje je bilo ukljuceno i u optuznice protiv troclane grupe Srba iz Foce, ciji su clanovi osudjeni na ukupno 60 godina zatvora za zlocine protiv covecnosti pocinjene u istocnoj Bosni nad Bosnjakinjama, pocetkom devedesetih.

Ante Furundzija, komandant specijalne jedinice bosanskih Hrvata u centralnoj Bosni osudjen je jer je posmatrao silovanje zene iz Bosne, a pri tom nije intervenisao niti kaznio pocinioce. Postupkom protiv Hazima Delica, u slucaju logora Celebic, takodje je potvrdjen status silovanja kao ratnog zlocina.

Uprkos medjunarodnom pravu, silovane zene jos uvek nisu priznate kao zrtve u samoj Bosni. U najboljem slucaju sredina ih dozivljava kao "ostecene", a u najgorem kao "posrnule zene" , koje su na neki nacin same izazvale svoju nesrecu. Safeta kaze da vec godinama slusa saputanje iza svojih ledja, te da druge zene u Zivinicama prstom upiru u nju. Tabu silovanja obelezilo je I njenu porodicu. Majka, sestra i zet je podrzavaju, ali ne i otac ili mladji brat. "Otac me nikada nije pitao sta se dogodilo ", kaze Safeta.

Safeta je ostala u Bosni tokom citave trudnoce, ali mnoge od zena koje su bile silovane po logorima na severozapadu Bosne bile su evakuisane u trece zemje preko Hrvatske. Direktorka zagrebackog Centra za zene zrtve rata, CZZR, Nela Pamukovic, seca se dve silovane trudne zene koje su potrazile utociste u njenoj organizaciji. "Jedna od njih je zadrzala bebu i otisla sa roditeljima u SAD. Druga je bacila novorodjence u Savu. Optuzena je za cedomorstvo, ali nije joj sudjeno jer su ljekari ustanovili smanjenu uracunljivost."

Kao i Safeta, mnoge zene su odbacile decu odmah posle rodjenja. U Zagrebu, vecina ovih porodjaja obavljena je u porodlistu Petrovo. Prema informacijama Centra za zene zrtve rata i zagrebackog Karitasa bebe su odatle prebacivane u sirotiste Vladimir Nazor ili centar Goljak, koji se bavio decom sa posebnim zdravstvenim potrebama. Odatle je tesko pratiti dalju sudbinu ovih beba. Za svu primljenu decu postoji dokumentacija, ali osoblje tada nije moglo znati da li neko dete potice od silovane majke, izmedju ostalog i zato sto mnoge nikome nisu ni rekle da su silovane.

Pored toga, posledice rata u Hrvatskoj i sukob koji je besneo u Bosni ucinili su dokumentiranje broja ove dece jos tezim. "Nismo vodili evidenciju o deci koja su nam stizala u to vreme," izjavio je jedan od zaposlenih u bolnici koji nije zeleo da bude imenovan. "Prioritet nam je bio da im obezbijedimo njegu, bez obzira na to odakle dolaze."

Zagrebacki Karitas je primio oko 150 silovanih zena, od kojih je oko 60 procenata bilo u drugom stanju. Direktorka Jelena Brajsa se seca prvih 15 trudnih zena koje su stigle 1993.godine. Sve su silovane u vise navrata. Posle porodjaja, cetiri bebe su prebacene u Obrenovo radi medicinskog tretmana, dve majke su zadrzale bebe, a preostalih devet beba su preuzeli bosanska ambasada i Crveni krst i kasnije su vracene u Bosnu. Tamo su dve bebe prihvatile njihove porodice, dve su usvojene, a ostale su smestene u nadlezne institucije.

Sve bebe su obelezene zlocinom kojim su zacete. "Jednom sam prisustvovala sastanku Udruzenja bosanskih zena u Zagrebu, koje vise ne postoji," priseca se Brajsa. "Razgovarale su o sudbini beba silovanih zena i sve su se slozile da bi tu decu trebalo odvesti sto dalje od Bosne."

Jedan lekar iz centra Goljak, seca se da su 1995.godine primili u centar devetoro dece silovanih zena. Cak je razmisljao o tome da i sam usvoji jedno od njih. "Jedan decak je bio veoma drag i mnogo vremena sam provodio sa njim. Ipak, moja zena, koja je Bosanka, nije htela ni da cuje za takvu mogucnost. Ljudi imaju nesto protiv ove dece, i pored toga sto ih ne mozemo kriviti za ono sto se dogodilo." Ovaj lekar ne zna sta se dalje dogadjalo sa decom nakon sto su napustila centar.

Sest meseci nakon sto je ostavila sina u sirotistu u Tuzli, Safeta je odlucila da ga potrazi. Progonile su je misli o bebi. "Cetiri meseca nisam mogla da spavam. Posle sest meseci to je postalo nepodnosljivo. Da ga tada nisam pronasla, verovatno sad vec vise ne bih bila medju zivima," kaze.

Socijalni radnik je tada otkrio Safeti da je njen sin primljen u bolnicu. Edin je toliko bio neuhranjen da je oglodao sopstvene prste do kostiju. Kada ga je pronasla, dvadeset minuta ga je samo drzala u narucju bez reci. "Videla sam da lici na mene i da je zdrav. Ne znam kako sam tog dana stigla kuci," priseca se.

Mada ni ona ni Edin nikada nisu napustali Bosnu, Safeta je ipak imala dosta srece u trazenju sina. Sirotista i bolnice bili su pretrpani i mnoge od drugih zena koje su se naknadno predomislile nisu imale toliko srece. "Samo 1993.godine primili smo 700 dece, a kapacitet sirotista je 110," izjavila je Advija Hercegovac iz sirotista Vojo Peric u Tuzli. "Moguce je da su mnoga od te dece bila deca silovanih zena, ali tada je vladao haos i imalo smo vaznijeg posla od vodjenja detaljne evidencije." Za decu koja su kasnije usvojena vaze uobicajena pravila zastite njihovog identiteta i identiteta roditelja koji su ih usvojili.

Pronalazenje Edina nije kraj Safetine price. Ostao je u sirotistu jos sedam godina, dok njegova majka nije skupila hrabrosti i sredstava da ga dovede kuci. Fadila Memisevic iz Udruzenja ugrozenih ljudi u Bosni smatra da silovane zene koje su zadrzale svoje bebe cine sicusnu manjinu. Mnoge su verovatno zelele da to ucine, ali su pritisci kojima su bile izlozene bili nepodnosljivi.

Mirha Pojskic iz Medike, nevladine organizacije iz Zenice koja pomaze traumatizovanim zenama, priseca se slucaja zene koja je silovana u blizini granice sa Srbijom. Mada je bila iz Bosne, ona je pobegla u Srbiju i tamo uzela srpsko ime. Posto se nije usudila da svojoj najuzoj porodici, od koje je tada bila odvojena, kaze da je bila silovana i da je u drigom stanju, rodila je dete i zadrzala ga prvih godinu dana. Konacno, posto nije imala novca i morala da se vrati porodici, koja je nije podrzavala, ostavila je dete u srpskom sirotistu. Ali, u sirotistu su otkrili da je dete drzavljanin Bosne i zahtevali su da ga ona odvede odatle.

Ona je potom odvela sina kod svojih roditelja u Sarajevo, ali oni su odbili da ga prihvate. Decak je, s druge strane, ziveo u neprekidnom strahu da ce ga majka napustiti. Posle nekoliko meseci, Pojskiceva iz Medike je primila pismo od socijalne sluzbe u Sarajevu u kojem joj je saopsteno da ova zena trazi od Medike da preume njeno dete, posto vise nije u stanju da ga izdrzava. "Molila sam ljude iz socijalne sluzbe u Sarajevu da joj pronadju nekakav posao da bi mogla da zadrzi dete, ali oni nista nisu ucinili," kaze Mirha Pojskic.

Jos jedna zena se obratila za pomoc Mediki nakon sto je silovana u Brckom. Sa njom je bila i njena majka koja je tvrdila da je njena cerka kriva sto je " isprovocirala " silovanje i trudnocu. Na kraju je ova zena, ipak, uspela da zadrzi svoje dete.

Posle perioda u kojem je zivela sama i odala se alkoholu, Safeta je resila da uzme zivot u svoje ruke. Pronasla je posao, kupila parce zemlje i pocela da gradi kucu. Redovno je posecivala sina. Pokretala ju je vizija zajednickog zivota pod istim krovom. "Za to sam zivela, za trenutak kada ce se tama pretvoriti u svetlost. Ako se to nekome ne dopada, to nije moj problem," rekla je.

Pocetkom ove godine Pojskiceva je pokrenula kampanju da se zenama koje su silovane dodeli status civilnih zrtava rata. Ovakav bi status, koji dodeljuje Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice, doneo niz beneficija. "Ako se zenama pruzi zdravstveno osiguranje i druge beneficije koje se daju zrtvama rata, ili im se pomogne da pronadju posao, to bi moglo da ih motivise da istupe i priznaju da su bile silovane. Na taj nacin bismo mogli konacno saznati i koliko ima zrtava ovog zlocina," zakljucila je.

Za sada samo zatvorenici iz logora imau status civilnih zrtava. Inicijatori se nadaju da ce davanjem ovog statusa zenama koje su bile silovane biti uklonjena njihova stigma. Zvanicno priznavanje traume moglo bi konacno ucniti kraj shvatanju - koje je narocito rasireno u selima i malim gradovima - da su ove zene na neki nacin same odgovorne za ono sto im se dogodilo.

Danas Safeta sa ponosom pokazuje fotografije svog sina. Sa plavim ocima i svetlo smedjom kosom, on lici na nju. Tragovi patnji kroz koje su majka i sin prosli mogu se primetiti u izvesnoj uzdrzanosti koja je prisutna izmedju njih dvoje. "Ponekad osetim zelju da ga zagrlim, da ga izljubim, ali ljubim ga samo uvece, kada zaspi," kaze ona. I Edin je pomalo zbunjen. Skriven iza zavese, voli da stoji na prozoru i ceka da mu se majka vrati sa posla. Nikada je nije pitao o svom ocu.